Zorana je stajala gledajući svog kolegu sa posla, Milana, dok je pratio profesorku Marijanu do njenog automobila. To je bio svakodnevni ritual njih dvoje, Marijana je opasno volela da je prati napucani Milan i to uvek posle 18 sati kada je završila posao za taj dan.
Bio je to mišićni snop od 190cm, sa raskošnim licem, tamno smeđe kose i snažne vilice. Zorana ga je poznavala nekoliko godina i Milan je bio taj koji joj je rekao cake i po koji dobar savet kada se prijavila za posao. Takođe nije štetilo ni to što je ‘politički korektan’ univerzitet želeo više žena u timu obezbeđenja. Milan i Zorana su se dobro slagali, imaju mnogo toga zajedničkog.
Sa samo dvadeset dve godine Milan je imao svet pod nogama, sa velikim brojem žena koje su mu se bacale u krevet. Smanjio je broj predmeta koje je pohađao za svoju poslovnu diplomu kako bi mogao da radi i zaradi dovoljno da ima za sebe i sve što mu treba.
Sa obzirom na to da je bio odličan student, leteo je kroz predmete i po svemu sudeći sledeće godine će diplomirati. Zorana je imala dvadeset godina, prosečne visine, ali bila je fit i atletska. Jednostavno je uvek bila u nekom ritmu treninga, ne želeći da se ikada ‘opusti.’ Ona se pridružila timu za obezbeđenje na Univerzitetu u poslednjih devet meseci, kako bi joj pomoglo da plati svoje studiranje. Takođe nije štetilo što je mogla da koristi novac za kupovinu ne samo odeće, već i nekih seksi igračaka koje je oduvek želela.
Bila je to dobra šema – Univerzitet je dobijao jeftinu radnu snagu, čuvana je biblioteka, zgrada glavnih kancelarija, zgrada za tehnologije u kojoj su bili smešteni svi studentski računari, glavni parking i kafeterija. Bio je to samo mali deo kampusa, ali dovoljan za dva čuvara. Bila je u grupi sa Milanom četiri večeri nedeljno, sa jednim naizmeničnim vikendom.
Gledajući Milana kako odmahuje Marijani, Zorana se nasmešila kad je pobliže odmerila dotičnu. Mogla je da vidi zašto ju je otpraćao svaki dan. Marijana je bila zapanjujuća. Bila je to mlada predavačica sa poslovnog fakulteta, a sa tridesetak godina, sa dugom plavom kosom, prelepim očima i punim usnama, bila je prava ribetina. 
Njena figura, pa… to je bilo nešto za pogledati. Nije se oblačila skromno, Marijana je nosila uske haljine koje su pokazivale njene zavidne obline. Više je ličila na manekenku ili porno zvezdu nego na predavača na prestižnom univerzitetu, sa ogromnim grudima, uskim strukom, okruglim bokovima, neverovatnim dupetom i nogama kojima nije bilo kraja.
Ta njihova rutina je bilo nešto za šta je volela da ga zadirkuje. „Mislim da joj se sviđaš“, rekla je Zorana uz smeh.
„Khm“, rekao je Milan sa tim izrazom neverice. „Ona nije ništa drugo do ljubazna i fina. Znaš da je dobra prema svima.“
To je bila istina. O Marijani su svi govorili u superlativu i ona je zaista bila fina. Ali to ipak nije sprečilo Zoranu da zadirkuje Milana. Tako je bilo zabavnije. Imali su super odnos i mogla je da ga zadirkuje, bez da on to ikada shvati na pogrešan način osim nevinog zezanja. Mada, osećala se zaštitnički prema njemu na neki način, iako nije da mu je to zaista trebalo. Oni su bili dobar i efikasan tim, što je ona htela da zadrži.
„Želiš da je jebeš“, pitala je Zorana gurnuvši ga dok su počeli patrolirati praznom poslovnom zgradom. Zaključali bi sve i uverili se da su sva svetla ugašena.
„A ti ne bi?“ Upitao je Milan dok su ulazili u zgradu. „Video sam te kako buljiš …“
„Nikada nisam rekla da ne bi“, odgovorila je Zorana nasmejavši ih oboje.
Udarila ga je po guzici kada je prošao i pogledala ga kao da se ništa nije dogodilo. Imao je sjajno dupe i nije bilo šanse da se toga odrekne. Kad je prošla pored njega kako bi došla do prve sobe, Milan joj je uzvratio, ošamario je po čvrstom, okruglom dupetu i ova mu se potom isplezila. Bilo je razigrano između njih i baš joj se to dopadalo.
Imali su toliko toga zajedničkog, prijatelji bi često pitali da li su par, da bi bili razočarani kada su odgovorili negativno. Ali ipak je bilo zabavno. Njih dvoje su proverili zgradu i zatvorili je, čvrsto je zaključavši nakon jednočasovnog obilaska svake sobe i sprata u zgradi na pet nivoa. Vratili su se nazad u svoju kancelariju u blizini biblioteke da pojedu nešto i skinu opremu pre nego što su se vratili da preuzmu ostale obaveze.
Sledećih trideset minuta je proletelo i pre nego što je to shvatila, Zorana se vraćala da patrolira njenim područjem. Usput bi se sastala sa Milanom, često bi zajedno zatvarali biblioteku, a zatim bi se vraćali u kancelariju.
Ne želeći da gubi vreme, Zorana je podigla glavu prema Milanu dajući mu znak da je otišla, a on je učinio isto, oboje se nasmešivši jedno drugom. Zgrabila je svoju lampu i radio uređaj pre nego što je izašla.
Dok je odlazila iz kancelarije, primetila je ženu koja je prolazila pored. Bilo je čudno, sa obzirom da niko obično nije silazio u kancelariju obezbeđenja tako kasno u noć. Krupnija žena koračala je prema njoj, sa osmehom na licu. Zorana ju je poznala, bila je to nešto starija devojka od nje koja je gotivila Milana i već neko vreme je ćaskala sa njim.
Njeno ime je bilo Danica, a ona se skontala sa Milanom kada su zajedno bili na istom izbornom predmetu. Imala je par kilograma viška, sa stomačićem, nije bilo šta loše u tome naravno jer Danica je bila veoma lepa. Imala je anđeosko lice, lepe oči i divan osmeh.
Uvek direktna i nasmejana je način na koji ju je većina ljudi opisivala. Noseći pleteni top i farmerke koje su joj grlile ogromne noge i dupe, Danica je izgledala prilično prijatno, čak i ako su patike izgledale neumesno.
„Zdravo“, rekla je Zorana pre nego što je Danica stala ispred nje.
Danica je bila u kasnim dvadesetima, a tračevi po kampusu su bili da se razvela i pokušavala da se ponovo vrati u život i nametne se kao računovođa.
„Zdravo!“ Danica je rekla sva ispunjena i uzbuđena. „Da li je Milan unutra?“
Bilo bi savršeno kad bi znala kakva je njihova veza, ali činilo se da je Danica uvek bila diskretna i tajnovita. Danica je doduše znala da izgubi kontrolu i na silu poljubi Milana na nekoliko kasnih zabava, na njegovu nesreću jer on to nikada nije tražio od nje.
Zorana je znala da mu se sviđa kao prijateljica, ali ne na drugi način, sa obzirom da je bila previše naporna i prezahtevna. Danica je jednog dana poludela kada ju je Milan zamolio da drži ruke uz sebe. Iako bi većina momaka prihvatila njenu ruku u svoju, Milan je bio drugačiji što je Zoranu veoma impresioniralo.
„Zapravo jeste“, srećno je odgovorila Zorana. „Uđi. Biće srećan što te vidi.“
„Hvala“, rekla je Danica srećno pre nego što je ušla unutra.
Nije bilo načina da Zorana obriše osmeh sa lica, biće tako dobro. Zorana je čekala da Danica nestane pre nego što se ušunjala da ih špijunira. Znala je da Milan nije toliko loš da osuđuje druge, posebno kada su žene u pitanju, ali je mrzeo pogrešne stavove i osećao je da Danica samo takve i ima.
Zao osmeh joj se nadvio na licu. Bilo je vreme da bude tiha i da uživa u predstavi koja je bila zagarantovana!
KRAJ 1. Dela
