„Dakle, da li ova vaša grupa ima, ono, listu dotičnih devojaka ili nešto slično?“ upita Stefan.
„Ne baš. Mi samo prihvatimo ono što dobijemo i delimo sa svima. Neki od favorita, poput Nataše, ostaju u mom sećanju, ali ne postoji formalna lista.“
Stefan je razmislio o tome i počeo da skenira bazen. Jedna sitna devojka sa plavim malenim bikinijem i gomilom loših tetovaža sunčala se na ležaljci kraj bazena. Nije baš njegov tip, ali je ipak uhvatio nekoliko njenih slika.
Zatim jedna bucmasta plavuša velikih sisa sedela je na ivici bazena sa nogama u vodi, pričala i šalila se sa prijateljima. Uslikao je i nju mekoliko puta, uključujući sliku gde se smejala i drugi slike gde joj je noga bila van vode, nakon što je udarila nogom da bi poprskala svoje prijatelje.
Još jedan vrhunac bila je niska brineta koja nije bila obučena za bazen – široka bela majica, šorts i patike – ali je očigledno svratila da poseti neke prijatelje. Dok je čučala pored bazena da razgovara, njeni prijatelji su je zaigrano prskali, čineći njenu belu majicu providnom i otkrivajući vruć ružičasti sportski grudnjak ispod.
Goran je tiho čekao dok je Stefan sve ovo pričao. „Dakle, evo kako će ovo ići“, konačno je objasnio Stefan, spuštajući aparat. „Daj mi svoj e-mail. Vratiću se na svoj računar, obraditi sve ovo i poslati slike u niskoj rezoluciji. Podeli ih sa svojim prijateljima, neka oni daju svoje ponude i javi mi se. Poslaću ti svoje PayPal podatke. Kada dobijem novac, poslaću slike u punoj rezoluciji.“
Goran je razmislio o ovome, ali je na kraju pristao. Dao je Stefanu lični mejl, kao i šifru za vrata na krovu, u slučaju da ikada poželi da se vrati. Ubrzo su se razišli. Stefan je skoro zaboravio zašto je uopšte došao na krov, ali se setio veverice pre nego što je otišao. Imao je savršen pogled na stvorenje i uspeo ga je sjajno slikati sklupčanog u svojoj jazbini, spavajući sa leglom od dve bebe.
***
Njegove fotografije veverice donele su mu dobru ocenu, kao i priznanje njegovog profesora. Slike bazena su bile još bolje – zaradio je skoro 200 evra samo od te jedne sesije. Sve transakcije su obavljene preko Gorana. Neke odbačene slike devojaka u neupadljivim pozicijama bile su prodate dok je njegova lična mezimica — jedna od bucmastih plavuša sa širokim osmehom na licu i sisama koje su joj praktično kipile iz kupaćeg kostima — ignorisana. Pretpostavljao je da većina ovih momaka žudi za određenim devojkama, sa kojima su imali neku vrstu veze.
Jedini komentari koji je Goran dao odnosio su se na Mihaila, momka sa fetišom nogu i posebno stopala. Kupovao je više nego bilo ko drugi i očigledno su mu džepovi bili dublji od džepova ostalih u grupi.
Stefan je shvatio da verovatno neće dugo zadržati svoj tempo prihoda, osim ako se posebno ne povlađuje Mihailu. Tako je sledeće nedelje ponovo otišao na krov — drugog dana u nedelji i u drugo vreme, kako bi povećao svoje šanse da vidi različite devojke. I tog dana je prošao prilično dobro.
Njegova strategija je bila dvosmerna. Jedan pristup je bio da sve budu uslikane, bez obzira na to koliko je on mislio da su privlačne. Devojke koje su se sunčale u ležaljkama pored bazena bile su da tako kažemo ‘dosadne’, ali lake mete. Nekoliko njih se okrenulo da osunčaju drugu stranu dok je slikao, pa je uspeo da ih uslika sa obe strane.
Nadao se da će se kolaž devojke sa obe strane dobro prodati. Ali takođe je slikao svaku devojku kod koje je mogao da dobije čistu sliku, bilo da je u bazenu, u šetnji ili u razgovoru sa prijateljima. Slika dana bila je prsata plavuša spasilac, prekrštenih nogu i izgleda posebno moćno na svojoj uzdignutoj stolici. 
Drugi pristup je bio fokusiranje na stopala. Sve koje su se sunčale bile su bose, tako da je to bilo lako uhvatiti. Iako je bio ograničen u svom uglu, na osnovu položaja krova, neke od ležaljki su dozvoljavale pogled otpozadi i iz profila, koji je zahvatio grudi, stomak, vrhove stopala i nokte na nogama – ali ne i lice.
Većina stolica i ležaljki su pružale više bočnog pogleda. Samo dve, sa obe strane spasilačkog tornja, davale su pogled na lice, telo i tabane. Pitao se da li gornji ili donji deo stopala treba da budu seksipilniji. Pretpostavio je da, lično, gornji izgledaju bolje.
Nalakirani nokti na nogama izgledali su zanimljiviji od druge strane. U svakom slučaju, slikao ih je sve — neka Mihailo odluči šta je dobro ili loše. Dok je skenirao stopala, otkrio je da je za ovo potrebno malo više strpljenja i brzog razmišljanja nego da se samo sve slika. Toliko se toga dešavalo u bazenu u svakom trenutku, i bilo je teško sve to uhvatiti.
Jednog minuta, devojka bi mogla stajati do struka u vodi, ćaskati sa prijateljima – skrivenih stopala. Ali trenutak kasnije, možda će izlaziti iz bazena, voda bi curila niz njeno telo, otkriveno jedno stopalo, raširenih prstiju. Smatrao je da je ovaj aspekt stvari mnogo uzbudljiviji. Barem, uzbudljiviji od pukog slikanja nepokretnih tela u ležaljkama.
To ga je podsetilo na ono što mu se dopada kod fotografisanja divljih životinja: korišćenje strpljenja i brzog razmišljanja kako bi iskoristio savršenu priliku. U svemu tome je postojao i element opasnosti, što ga je uzbuđivalo. Osećao se dobro sakriven na krovu, iza rešetke od paradajza, ali ako bi bio primećen, mogao bi upasti u veliku nevolju.
Posle sat ili nešto više vremena, osećao se kao da je imao dovoljno kvalitetnih fotografija i spakovao se. Obradio je neobrađene slike nazad na svom računaru u svom stanu, napravio nekoliko kolaža jedne devojke u različitim položajima, napravio slike lošeg kvaliteta i sve ih poslao Goranu.
To popodne vredan rad mu je na kraju doneo skoro 300 evra. Kolaži su bili posebno popularni, kao i oni sa istaknutim stopalima. Jedina mana je to što mu je Goran objasnio da momcima ponestaje raspoloživog prihoda za ovakve stvari. Slike su bile fantastičnog kvaliteta, u poređenju sa onim što su inače dobijali – ali ono što su obično dobijali bilo je besplatno.
Goran je u svom odgovoru na mejl rekao da će njegova prodajna stopa skoro sigurno pasti, osim ako ne snizi cene. Stefan je razumeo situaciju, ali je odlučio da ostane pri ceni od 20 evra. Biće pametniji kada im pošalje naredni set slika.
***
Sledeći set, urađen nekoliko dana kasnije, prošao je odlično, ali se slabo prodao. Više sjajnih slika, više kolaža i više stopala, ali je, priznao je, postalo pomalo monotono. Sledeće nedelje je slikao još jedan set, koji je prodat još manje. U osnovi je samo Mihailo kupovao u tom trenutku, a čak ni tada nije kupovao svaku sliku stopala.
Ono što je pogoršalo stvari je to što je i samom Stefanu postalo dosadno. Nikad nije mislio da će dočekati dan kada će mu zgodne devojke u bikiniju dosaditi, ali bilo je previše isto i lako.
Stefan je jednog popodneva dobio ‘prosvetljenje’ dok je ručao u menzi za stolom pored studentskog centra. Za susednim stolom je sedela mlada devojka i jela svoj obrok. Noge su joj bile prekrštene, a japanke su joj visile sa prstiju, ofarbane tamno plavim lakom za nokte, dok je ljuljala noge. 
Stefan je shvatio da mu je prednost fotografisanja devojaka u bazenu omogućila da uhvati delove tela svojih subjekata koji su obično bili skriveni – gola ramena, otkriveni dekoltei, donji deo tela, pupak i butine. Ali ako su stopala bila meta, nije bilo potrebe za takvom određenom lokacijom — devojke su hodale unaokolo sa otvorenim stopalima sve vreme!
Kratkim pogledom oko sebe kako bi se uverio da mu niko ne gleda preko ramena, Stefan je izvadio telefon i napravio nekoliko slika stopala mlade devojke. Posle toga, Stefanu svet nikada neće izgledati isto. Svuda je video prilike za slike stopala. Devojke sede na podu ispred učionice i čekaju da se otvore vrata. Devojke sede na klupi i gledaju u svoj telefon. Devojke samo stoje i razgovaraju jedna sa drugom. Neverovatno banalni trenuci su sada bili potencijalno lascivni.
Kamera njegovog telefona imala je očiglednu prednost jer je bila neupadljiva — svi su imali svoje telefone skoro sve vreme, tako da je bilo veoma lako fotografisati bez izazivanja zabrinutosti.
Nedostatak je, očigledno, bio to što je rezolucija slika bila daleko inferiornija u odnosu na ono što je mogao dobiti sa svojim profesionalnim aparatom. I dok to većini ljudi možda nije smetalo, Stefan je navikao da ima slike u najvišoj mogućoj rezoluciji, pa ga je to jako iritiralo.
Tako je pronašao pametne načine da svojim fotoa paratom fotografiše devojke i njihova stopala bez izazivanja sumnje. Jedna strategija je bila da se sakrije na vidnom mestu – on bi se pozicionirao kod obližnje statue, fontane ili čak cveća da bi fotografisao tu temu. Ali između slika, dokono bi uperio aparat u devojke u blizini dok se pretvarao da prilagođava aparat. Zatim bi napravio svoje prave fotografije.
Druga strategija uključivala je daljinski upravljač. Ovo je bio jeftin uređaj koji se povezivao sa kamerom preko Bluetooth-a i omogućavao mu da slika pritiskom na dugme na daljinskom umesto da dodiruje sam aparat. Sa ovim je mogao da hoda okolo sa aparatom okačenim oko vrata i rukom na daljinskom u džepu. Prošao bi i zastao da proveri nepostojeću poruku na svom telefonu, zaustavljajući se na savršenom mestu da tajno fotografiše.
Takođe, nije se sve dešavalo samo u kampusu — kafići, prodavnice, čekaonice, perionice… sve su to odjednom bile potencijalne prilike da se slikaju lepe devojke i njihova stopala u sandalama. Ovo uzbuđenje lova bilo je veliki deo zašto se sve ovo svidelo Stefanu. Ali, druga polovina njegovog rastućeg fetiša stopala došla je dok je pomno pregledao fotografije koje je napravio.
Oduvek je mislio da devojke imaju (ili bi mogle imati) privlačna stopala. Naravno, i muškarci su imali stopala, ali ženska stopala su se fundamentalno razlikovala na nekoliko načina. Bila su bez dlaka, za razliku od muškaraca. Bila su često naslikanih noktiju, za razliku od muškaraca. Mogli bi da budu u ukrašenim sandalama ili visokim potpeticama, opet, za razliku od muškaraca.
Stopala su bila deo „totalnog paketa“ privlačne devojke, ali stopalo samo po sebi nije bilo sposobno da izazove seksualno uzbuđenje više nego podlaktica. Bar je tako mislio ranije. Ono što nije cenio je koliko je ‘nijansi’ imalo stopala. Veliki prst je, očigledno, bio najveći, ali je postojala tačka u kojoj je bio prevelik i postao neprivlačan zbog svoje posebne veličine.
Drugi prst je trebalo da bude najduži, ali opet je postojao niz atraktivnih proporcija i ako je bio predugačak, počeo je da izgleda nakazno. Sledeći prsti su progresivno postajali manji, ali mali prst je prečesto bio izvor nesavršenosti, bilo zato što je bio premali ili je visio pod neobičnim uglom.
Nokti na nogama su takođe bili podložni suprotnim ekstremima. Predugi i ponekada izgledali su kvrgavo i oštro. Prekratki i učinili su da prsti izgledaju zdepasto i debelo. Ako su bili nalakirani, to je skoro uvek bio plus, iako bi i prirodni nokti mogli izgledati dobro.
Najneatraktivnije stanje su bili ofarbani nokti koji su previše izrasli, postali istrošeni, zakrpani i ispucani, a baza nokta je ostala nenalakirana. Ustvari, skoro sve je bilo podložno rasponima od divnog do potpuno neprivlačnog.
Koža od prstiju do nogu mogla bi izgledati žilava i sa otkrivenim tetivama, ispucalim petama. Ali ako je bilo previše glatko, stopalo je izgledalo bucmasto i okruglo. Sami prsti mogu biti predugački, izgledaju vretenasto. Ali ako su bili preniski, izgledali su bucmasti i debeli. Stefanu je to bilo neverovatno.
Sa sisama su samo trebale da budu manje-više okrugle i donekle velike. Sa dupetom, samo je trebalo da bude proporcionalno veliko i okruglo, bez previše celulita. Stefan je još uvek video privlačnost u guzama i sisama, ali je počeo da ceni stopala mnogo više.
Pored sopstvenih fotografija, počeo je da se bavi pornografijom stopala tokom svojih sesija masturbacije na svom kompjuteru. Seksi fotografije, ali i video snimci masaža stopala, obožavanje stopala, ponižavanje stopalima i slično. Nije bio nevin, iako je trenutno bio solo, i nije mogao da zamisli da se par stopala oseća dobro kao vagina, pa čak i kao usta. Ali pomisao na relativno jednostavnu stimulaciju u kombinaciji sa pogledom i osećajem stopala ga je izbezumila.
Iako je mogao da pronađe devojke sa stopalima sjajnog izgleda i devojke u pornografiji koje koriste svoja stopala, Stefan nikada nije propustio da ceni privlačnost devojki oko sebe, koje je mogao da viđa svaki dan.
Devojka po imenu Nikolina sa matematike uvek je nosila sandale i sedela na klupi ispred učionice. Njena stopala nisu bila savršena (prsti su bili malo predugački), ali Stefan ih je odlično snimao svakog ponedeljka-srede-petka. Nikada nisu razgovarali jedno sa drugim, a on nije imao istinski interes da pokuša da izađe sa njom. Činjenica da je drkao dok bi tajno slikao njena stopala ispunilo ga je izopačenom vrstom samopouzdanja.
Ista stvar je važila i za Miju, koja je prethodnog semestra bila u Stefanovoj laboratorijskoj grupi za biologiju. Imala je naviku da uči na određenom mestu u biblioteci, sa izutim cipelama i nogama naslonjenim na drugu stolicu ispred nje. Iz pravog položaja snimio je mnogo slika njenih glatkih, mekanih tabana.
A tu je bila i Helena, koja je bila Stefanova drugarica na spratu kada je on živeo u studentskom domu na prvoj godini. Volela je da jede svoj ručak sedeći na ivici jedne od fontana u kampusu, dok su joj japanke visile sa prstiju dok je dokono mahala nogama. Stefan nije podelio ove slike sa Goranom, iako je znao da bi mu mogle doneti dobar iznos novca. One su bile njegovo privatno vlasništvo i njihova ekskluzivnost je dodavala na njihovoj privlačnosti.
***
Stefan je skoro i zaboravio na bazen, sve dok njegov auto nije počeo da ima problema i morao je da skupi dodatni novac za popravke. I dalje ne želeći da distribuira svoju ličnu kolekciju slika stopala, zaključio je da će mu povratak zgodnim devojkama u bikiniju (sa ili bez istaknutih stopala) doneti stotinu evra koliko mu je bilo potrebno. A prošlo je više od mesec dana od njegovog poslednjeg poslovnog kontakta sa Goranom – možda perverznjaci žele još.
Kada se jednog ponedeljka popodne vratio na krov, dočekao ga je poznati prizor — figura pogrbljena iza rešetke od paradajza, sa telefonom u ruci, gledala je prema bazenu ispod. Preokret u ovom scenariju je bio da je fotograf zapravo bila devojka. Kao što je to uradio sa Goranom, Stefan je ljubazno pročistio grlo da bi je obavestio o svom prisustvu. Baš kao i Goran, ona je odgovorila tako što je okrenula telefon u sadilicu i brzo odgovorila.
„Oh, hej, proveravam ove biljke paradajza“, rekla je nervozno ne podižući pogled.
Stefan se približio. Nosila je patike, što je prvo primetio. Osim toga, imala je prosečnu do donekle vitku građu i dugu, ravnu smeđu kosu. Nosila je farmerke i majicu. 
„Da, ‘paradajz’ izgleda prilično lepo“, lukavo je odgovorio Stefan.
Okrenula se da ga pogleda, a izraz lica joj je bio samo blago postiđen, delovala je radoznalo. Njeno lice je bilo veoma lepo sa sve naočarama. Odmah je primetila aparat oko njegovog vrata.
„Vau, ti si profesionalac neki u vezi ovome?!“ uzviknula je.
„Pretpostavljam da bi to moglo da se kaže“, nasmejao se Stefan. „Ja sam zapravo fotograf. Tačnije fotografija divljih životinja. Ove stvari su za mene samo sporedna stvar.“
„Vau“, rekla je sa poštovanjem. „Pa, ako možeš da odvojiš vreme, tamo dole ima nekoliko ‘životinja’ koje treba fotografisati. Ali ono, umetnički, naravno.“
Stefan se na to glasno nasmejao. Njeno držanje se svakako razlikovalo od Goranovog. Nije ni pomišljao da spomene novac. „Što da ne?“ rekao je pa je seo pored nje i postavio aparat. „Pa, ko je prva meta?“
„Aleksa“, rekla je. „On je u plitkom delu, na ivici najbližoj…“
„Znam ko je on“, rekao je Stefan, prekinuvši je. „Išao sam sa njim u srednju školu. Lik je totalni kreten.“
„Ha, znam“, odgovorila je. „Ali samo pogledaj te trbušnjake.“
Aleksa je zaista bio prilično napucan. Slikao je nekoliko krupnih kadrova, ali je bio pod čudnim dijagonalnim uglom koji je bio manje nego idealan. Zato je pokušao da nađe neku novu metu.
„Neko drugi?“ upitao je.
„Spasilac u tornju je prilično sladak“, rekla je.
Stefan ga je slikao sa lakoćom. Proces fotografisanja muškaraca nije se osećao tako čudno kao što je mislio da će biti. Pristupio je tome sa neseksualne tačke gledišta, tretirajući ih kao zanimljivu pticu ili neku drugu životinju. Uslikao je nekoliko drugih momaka za nju pre nego što je započeo svoj pravi posao.
Crvenokosa u vrlo otkrivajućem bikiniju bila je okrenuta prema njemu dok je razgovarala sa prijateljem, a on ju je pomno držao na oku, kada se konačno okrenula.
„Pa, čime se još baviš?“ upitala ga je dok ga je gledala kako se bavi svojim poslom. „Mislim, osim fotografije.”
Stefan bi obično „skrivao svoj nivo moći“ oko devojaka koje je upravo upoznao, pretvarajući se da je manje štreber nego što je zapravo bio. Ali delovala je tako bezopasno da je odlučio da preskoči uvode i pređe na stvar.
„Igram Overwatch i čitam stripove“, izjavio je, ne podižući pogled sa aparata.
„Ooooh, ko je tvoj glavni karakter?“ Stefanov mozak je morao da zastane na sekund. Povukao se od aparata da se suoči sa njom dok je odgovarao. „Hmmm, većinu vremena igram Lucija“, rekao je, pomalo oklevajući.
„Oh, on je DJ momak, zar ne?“
„Da. I ti igraš?“
„Ne. Sve je to previše brzo i takmičarski za mene. Ali imam prijatelje koji igraju. Izgleda zabavno. Marvel ili DC?“
„Marvel“, odgovorio je Stefan sa osmehom. „Teško je držati korak sa svim maslovima, ali pokušavam da pročitam sve…“
„Spajdermen?“
Stefan je bacio pogled na aparat sa osmehom. „Kako si znala?“ upitao je sarkastično. „Pa, da li i sama čitaš neki strip?”
„Pokušala sam da uđem u ceo taj svet. Pročitala sam neke. Bili su zabavni, ali, kao što si rekao, teško je ispratiti sve.“ Stefan klimnu u znak slaganja. Nije nameravao da brani gigantsku barijeru za ulazak u svet stripa.
„Pa, čime se baviš?“ upitao je.
„Društvene igre, D&D. I anime—ponekada.“
Stefan je bio minimalno upoznat sa D&D-om, iako nikada nije igrao. I znao je da postoje tone društvenih igara složenijih i zanimljivijih od Monopola ili Rizika, ali opet, nije imao lično iskustvo. Anime, međutim… „Oh, i ja sam voleo anime, ali sam batalio“, počeo je Stefan, smestivši se na poduže brbljanje.
Ono što je usledilo bila je višesatna diskusija o anime-u – dobrim serijama, lošim crtaćima… ceo spektar. Oni su se zapravo složili u skoro svakoj tački, žaleći se i hvaleći većinu istih stvari. Stefan se osećao dobro kada je o svemu ovome razgovarao sa nekim — otkako se preselio na faks, nije mogao često da viđa svoje stare štreberske drugove iz srednje škole.
Pre nego što je to shvatio, sunce je počelo da zalazi i bazen se praznio. „Bolje da krenem“, konačno je rekao Stefan dok je gledao u sat. „Hej, mislim da se nikada nisam predstavio. Ja sam Stefan.“
„Sara. Poznavala sam mnogo ‘Stefana’, ali si ti jedini Stefan kojeg sam upoznala i koji će mi mejlom slati slike polu golog zgodnog momka koji sedi u redu ispred mene na mojim predavanjima.”
Stefan se naglas nasmejao njenom rečenicom. Iskreno, zaboravio je na ono što ih je oboje dovelo na krov. Razmenili su mejlove i razišli se.
***
Stefan je prebacio fotografije na svoj računar i obradio ih sledećeg dana i ubrzo je dobio slike visoke rezolucije. Odgovorila je na njegov mejl ubrzo nakon što je poslao slike.
„Vau, slike izgledaju fantastično! Hoćeš li se vratiti na krov kasnije danas?“
„Ne“, odgovorio je Stefan. „Imam časove likovne umetnosti u studiju koji traje do kasno popodne utorkom i četvrtkom. Na krovu sam u sredu.“
„Super! Vidimo se onda!“
Stefan je namrštio obrve na ovakav razvoj događaja. Prezirao je mogućnost da postane lični fotograf ove devojke, ako je to bilo sve što je pokušavala da izvuče iz njega. Ali, s druge strane, uživao je u njenom društvu. Na kraju, odlučio je da će u sredu svratiti na krov.
KRAJ 2. Dela
