Bilo je lepo prolećno popodne, toplo i sunčano sa povremenim laganim povetarcem da rashladi stvari. Studenti širom kampusa su koristili lepe vremenske prilike i opuštali se na klupicama, ili čak na ćebadima i peškirima raširenim po lepo održavanim travnjacima studentskog grada.
Stefan je, međutim, bio daleko od opuštenog. Sutradan je imao zadatak na koji je zaboravio i tek se to jutro setio ali prokleta veverica nije htela da izađe iz svoje jazbine. Stefan je bio fotograf. Konkretno, bio je zainteresovan za fotografiju divljih životinja, nadajući se da će iskoristiti svoju buduću diplomu da dobije posao u grupi za zaštitu prirode, časopisu za prirodu ili čak u zoološkom vrtu.
Bio je to netipičan put u karijeri, u poređenju sa njegovim vršnjacima, ali se nadao da će imati više sreće od većine njih, koji će gotovo sigurno postati klasični „izgladneli umetnici“, isplaćujući svoje studentske kredite na sitnim poslovima u komercijalnoj industriji.
Ali trebalo je ispuniti svoj zadatak. Nadao se da će otići do najbližeg nacionalnog parka, ali ga je krajnji rok primorao da se bavi mnogo manje zanimljivom temom — vevericom na drvetu u kampusu. Ali prokleta stvar je odbila da izviri glavom iz svog gnezda.
Znao je da mora biti strpljiv. Pravi fotografi divljih životinja mogli bi da provedu nedelje ili više čekajući svoju priliku. Ali on nije imao taj luksuz. Ako je ne uslika uskoro, morao bi da se vrati svom planu B da fotografiše cveće, ili nešto slično tome.
Dok je razgledao okolinu, sinula mu je ideja. Drvo u kojem se krila veverica bilo je okruženo zgradama raznih fakulteta, studentskih domova itd. Ako bi mogao da pristupi gornjem spratu jednog od njih, ili čak krovu, mogao bi doći do ugla koji bi mu omogućio da vidi krznenou smaračicu.
Imao je nekoliko ozbiljnih sočiva u svom rancu koji bi trebalo da budu u stanju da fokusiraju subjekt sa udaljenosti. Stefan je prvo probao zgradu fakulteta umetnosti. Svi prozori su bili stari, prljavi uglavnom bez mogućnosti otvaranja. Nema ni pristup krovu. Zatim je isprobao prirodno matematički fakultet. Bio je noviji, ali njegovi prozori su imali neku vrstu zatamnjenja koja je kvarila njihovu transparentnost i nisu se uopšte otvarali.
Njegov treći izbor bila je zgrada studentskog doma. Osećao se malo neprijatno što je tamo, pošto nije bio stanar, ali zadatak je bio vezan za fakultet, tako da mu nije previše smetalo. Prozori su (naravno) bili prljavi i nisu se otvarali. Ali, na njegovo iznenađenje, otkrio je da glavno stepenište vodi do krova, čija su vrata bila sjebana. Sada se zaista osećao kao uljez, pa se tiho provukao kroz vrata i izašao na ravan krov.
Hteo je da se probije do ivice zgrade koja je bila okrenuta ka gnezdu kada mu je nešto zapelo za oko — na krovu je bio još neko. Pored male baštice na krovu, stajao je mladić, koji je sedeo na drugom kraju krova, čučeći i držeći nešto ispred sebe. Izgledao je onako kako je Stefan zamišljao da bi izgledao, zureći niz objektiv kamere u nešto ispod. Ne želeći da potpuno šokira momka, Stefan je tiho pročistio grlo – “Khm, khm…”
Momak se zatresao od iznenađenja, petljajući po kameri – svom telefonu – u tom procesu. „Oh, hej“, promuca on, „samo proveravam ove biljke paradajza.“
Stefan je sa lakoćom prozreo laž i radoznao prišao momku. Želeo je da zna šta to ima za fotografisanje na drugoj strani zgrade. Mladić je nespretno ustao i obesio glavu od stida dok je Stefan virio preko krova. Studentski sportski centar je bio zgrada iza doma. Što je uključivalo, u to doba godine, otvoreni bazen, prepun studenata koji plivaju, izležavaju se i sunčaju.
„Čoveče, kamera na telefonu je potpuno sranje za ovako nešto“, prekorio je posramljenog momka. U tom trenutku je podigao pogled i primetio kameru oko Stefanovog vrata i njegovu torbu sa opremom.
„Vau, i ti si ovde da se slikaš?“ rekao je, zadivljen profesionalnom opremom.
„Ne“, rekao je Stefan. „Pa dobro, tehnički da, ali ja sam ovde zbog zadatka za fakultet. Ne zbog slikanja polu golih žena.“
„Hajde, opiči koju sliku“, molio je mladić. „U pravu si, ove telefonske slike su sranje. Kladim se da možeš mnogo bolje.“
Stefan je zakolutao očima, ali je na kraju podlegao laskanju. Ako ništa drugo, to bi bila dobra praksa. I, naravno, bilo je teško odbiti priliku da posmatra zgodne mlade devojke u bikiniju. Zauzeo je poziciju pored sejalice paradajza. Način na koji je rešetka postavljena zapravo je skrivala tako da ga ne bi mogli videti oni odozdo.
„Biljke su moje delo“, objasnio je momak dok je Stefan postavljao aparat, pričvršćujući odgovarajuće sočivo. „Tehnički su deo projekta o održivosti životne sredine, ali ja sam to zapravo uradio da bih dobio pristup krovu. Kako si uopšte dospeo ovde?“
„Vrata su bila otškrinuta, čak deluju da su izlomljena“, odgovorio je Stefan odsutno, usredsređen na svoj posao.
Napravio je nekoliko probnih slika i namestio podešavanja. „Hej, možeš li pokušati da slikaš Katarinu Maraš?“ — željno upita momak. „Ona je plavuša u rozom dvodelnom koja se sunča na kraju.“ 
„Radim na tome“, odgovorio je Stefan, pomalo iznerviran.
„Oh, ja sam Goran, inače“, rekao je mladić. „Ja sam Stefan“, kratko je odgovorio.
Još nekoliko slika. Nije loše. Ova dotična Katarina je imala prilično impresivno telo. Donekle male, ali veoma krepke grudi, ravan stomak i duge glatke noge.
„Vau, neverovatno“, rekao je Goran, gledajući preko Stefanovog ramena u ekran.
„Da, ali nije baš sjajno“, priznao je Stefan dok je podešavao neke od komponenti kamere. Napravio je još nekoliko slika, koje su izgledale malo bolje.
„A sada, šta kažeš za Natašu Popović?“ upita Goran. „Duga smeđa kosa. Crveni jednodelni bikini. Mislim da je bila kod spasilačkog tornja.“
„Hej, na šta ti ja ličim?“ upita Stefan sa ogorčenjem. „Ja nisam tvoj lični studentski paparaco.“
„Platiću ti“, ponudio je Goran. „Ako možeš da mi ih pošalješ mejl.“
Stefan se namrštio. Cela situacija mu je i dalje bila pomalo jeziva, ali je svakako mogao da iskoristi dodatni prihod —oprema za aparat nije bila jeftina.
„Koliko?“ upitao je.
„Ne znam za druge, ali ja dajem 20 evra za ozbiljno dobru sliku Katarine.“
Stefan je zastao. „Čekaj, kako to misliš „ne znam za druge?”
Goran je ponovo postao zbunjen. „Ja, khm, ja sam deo neke vrste grupe momaka koji razmenjuju slike.“
„Misliš – tajne fotografije zgodnih devojaka u kampusu?“ Stefan je pojasnio.
„Da, tako nešto“, priznao je Goran. Videvši Stefanov sve veći skepticizam, dodao je: „mi smo zaista bezopasni. Mi nismo čudaci niti bilo šta slično. Mi smo samo gubitnici i štreberi koji žele da drkaju na slike devojaka sa kojima nikada ne bismo imali priliku uživo.“
Stefan se prisetio kako je u svojim mlađim godinama imao mnogo sjajnih drkanja na objave na društvenim mrežama svojih zgodnih drugarica iz razreda. Ovo je, doduše, bilo malo drugačije. Ali ne toliko… „Dakle, da li je 20 evra neka uobičajena cena?“ upitao je, uglavnom samo kupujući vreme da još razmisli.
„Ne. Mi nikada ne uvlačimo novac u igru. To je samo stvar razmene. Ali s obzirom na to kako zapravo nisi deo grupe, a slikaš tako neverovatne slike…“
„Da, 20 će biti dovoljno“, Stefan se konačno složio. „Mislim da vidim ovu Natašu ribu koju si spomenuo. Ona ima peškir preko ramena, tako da ne možeš baš dobro da vidiš njene sise.“ 
„To je u redu. Sve dok joj uhvatiš noge.“ Stefan je povukao lice od aparata kako bi izvio obrvu prema Goranu. „Hej, nije za mene!“ povikao je odbrambeno. „Mihailo je opsednut stopalima. On će poludeti za skoro bilo kojom privlačnom devojkom u kampusu, sve dok je bosa ili u sandalama. Ali znam da ima posebnu želju za Natašu. Mislim da je išla sa njim u srednju školu.“
Stefan je zakolutao očima, ali je ipak napravio nekoliko slika. Stopala su bila nekako čudna stvar, ali ne toliko čudna. Po onome što je mogao da proceni, Natašina su bila prilično lepa. Bila su negovana sa noktima nalakiranim u tamno crvenu boju koja se dobro slagala sa njenom preplanulom smeđom kožom i slagala se sa njenim kupaćim kostimom.
KRAJ 1. Dela
